Danijela Ružičić | Blog – ekonomske teme

Ekonomska politika, analize, mišljenja i stavovi

Ekonomski neokolonijalizam

Odmah posle nametnute oktobarske revolucije svi značajni privredni sistemi Srbije proglašeni su za gubitaše, neperspektivne privredne subjekte i brzo su uvedene u proces privatizacije. Kada strane korporacije uđu u nerazvijenu zemlju one svojim delovanjem uništavaju prvo domaću proizvodnju. Potom, zemlja postaje uvozna zavisna od proizvoda sa stranih tržišta. Sve ovo navedeno su osnovne karakteristike neokolonijalizma.

U Srbiji, neokolonijalizam je od 2000. godine podrazumevao uključivanje moćnih zemalja u privatizaciju i samim tim našu ekonomiju. To je logično dovelo do savremenog oblika ‘’ekonomskog imperijalizma’’ preko krupnog kapitala, odnosno korporacija. Korporacije su odgovorne za humanitarno, ekonomsko i ekološko razaranje naše privrede. Zbog toga danas imamo neodrživo stanje koje podrazumeva ekonomsku, političku i društvenu zavisnost. Strane korporacije ne iskoršćavaju samo jeftiniju radnu snagu i prirodne resurse naše zemlje, već i ograničavaju pristup novim tehnologijama. Ovo je zaustavilo mogući rast i razvoj naše ekonomije, ostavljajući je zauvek u svetlu ekonomskih moćnih država. Privatizacija dovodi do priliva stranih investicija i kapitala, ali to obično prati porast siromaštva, nezaposlenosti i pad bdp-a po glavi stanovnika.

Ekonomski neokolonijalizam

Ekonomski neokolonijalizam nije ništa drugo, već nametnuti ‘ekonomski sistem’ koji će izgleda odneti pobedu nam svima nama. Težnja ka uređenju koje bi donelo rast i razvoj, ali i pravednu rasporedelu bogatstva i sredstava za život i prozivodnju za sada ostaje samo san.

Posebno treba istaći da je globalni kapitalizam, duboko nepravedan, neumeren i destruktivan u smisli politike i demokratije. On narušava svaku vrstu slobode. Velika većina stanovništva gubi pravo slobode izbora i moć odlučivanja, dok sa druge strane, mala interesna grupa profitira.

Srbija je izgubila mogućnost da zaštiti domaću industriju i primenila potpuno nametnutu nužnost podsticanja stranih direktnih investicija kao osnovnog načina razvoja.

Integracija u svetsku ekonomiju

Integracija u svetsku ekonomiju, postala je, pristojan eufemizam za sve veći odliv bogatstva iz siromašnih u bogate zemlje, što se vrlo često priznaje i u javno dopstupnim publikacijama Svetske banke.

Ekonomski neokolonijalizam u kojem strane kompanije i korporacije globalnih velesila uz pomoć političkih i finansijskih institucija predatorski preuzimaju nadzor nad tržištima malih država, uz obavezno ekslpoatisanje jeftine radne snage – postao je obavezujuć u malim državama preko MMF-a i Svetske banke, pa je danas takva situacija i u Srbiji.

Srpska privreda danas pokazuje sve veću kolonijalnu podređenost

Nakon 19. godina, danas imamo užasnu sliku razaranja domaće privrede.

2000. godine, srpsku ekonomiju delio je mali korak do neoliberalnog ili vašingtonskog konsenzusa, koji je označio obnovu režima kolonijalne trgovine. Srbija je danas duboko zadužena zemlja, koja je prihvatila ”memorandume i reformske predloge” koje su joj uspešno nametale Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. Zaduženost Srbije jednog dana pretvoriće u trajnu strukturnu podređenost i nemoć.

Osnova na kojoj se zasniva sloboda neke zemlje jeste sloboda u kontroli svoje ekonomije. Samo postojanje Svetske trgovinske organizacije, ukazuje na činjenicu da nam je uskraćena sloboda da vršimo kontrolu nad svojom ekonomijom. Ako uzmemo u obzir da je svetska ekonomija u rukama multunacionalnih kompanija kojima je sedište u zemljama G8, tužno je što je tzv. ”integracija u svetsku ekonomiju” postala zapravo eufemizam za sve veći odliv bogatstva iz siromašnih u bogate zemlje.

Industrijalizacija, da li je uopšte moguća, pod ovakvim uslovima?

Industrijalizacija, uistinu, nastaje samo kada postoji domaća kontrola nad obrazovanjem, infrastrukturom i tehnologijom potrebnom u industriji. Ako strane kompanije nadziru te elemente razvoja, kao što je to danas slučaj sa nama, onda samo možemo govoriti o neokolonijalizmu, a ne o industrijalizaciji, jer je neto rezultat toga da domaće stanovništvo u svemu tome predstavlja samo jeftinu radnu snagu, dok profit odlazi u matičnu zemlje strane kompanije. Siromaštvo nije ništa drugo već posledica neoliberalnog modela.

Koja je sledeća faza i kako je funkcionisalo do sada?

Doći će do rastućeg zaduživanja. Svi krediti i zajmovi biće odabravani, kao i do sada, za velike projekte koji će često bili i silom nametani. Glavna svrha tih projekata biće stvaranje ili povećavanje izvoznih potencijala siromašnih zemlja za stvaranje temelja za poluproizvode ili sirovine, kako bi, što je bio službeno navedeni cilj, poraslo njihovo bogatstvo. Tako je mnogo lakše upravljati siromašnim i ugnjevanim, i to sa dvostrukim pristupom. Prvo se nagomilaju veliki dugovi, a onda se obore cene njihovih poluproizvoda ili sirovina na tržištima, kako nikad ne bi mogle otplatiti dugove. U tom slučaju, zemlje dužnika bile su prisiljenje da otvore svoja vrata uvozu industrijske robe iz bogatih zemlja. I takva je taktika, koja je eufemistički nazvana ”strukturnim reformama” (krediti sa uslovima, drugim rečima), kako bi lepše izgledala u javnosti i delovala na narod.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *