Danijela Ružičić | Blog – ekonomske teme

Ekonomska politika, analize, mišljenja i stavovi

Kolonijalizacija

PRIVATIZACIJA JE DRUGI NAZIV ZA KOLONIJALIZACIJU

U prošlosti brojne privazitacije su se pokazale kao potpuni promaš. Međutim, i ovaj režim nastavlja sa istom politikom, što i nije neobično kada ne zastupate interese svoje države, tako da je privatizacija razumljiva i očekivana. Potpuno je šokantno da MMF, kao najveće finansijsko zlo, poznato po celom svetu kao institucija finansijske ekspoatacije učestvuje u tome i da Vlada Republike Srbije potpisuje bilo kakve obavezujuće ugovore tim povodom.

Iskustvo Srbije u privatizaciji tokom poslednjih 19 godina pokazalo je da ima više štete nego koristi. Sve što je privatizovano u 90% slučajeva otišlo je u ruke stranaca koji profit iznose iz zemlje. Tome nisu uzrok samo nepovoljne spoljne okolnosti, kako se obično opravdavaju, već ishitreno loše osobine odabranog modela.

U našoj zemlji se danas ne diskutuje previše o modelima privatizacije. U poslednjih 7 godina, najomiljeniji privatizacioni model jeste tenderska prodaja za unapred poznatog kupca.

Na zvaničnom sajtu Ministarstva privrede (http://www.priv.rs/Privatizacija) u okviru dela ”Privatizacija”, možemo videti 3 kategorije preduzeća. I to:

  1. Prva kategorija, preduzeća koje se nalaze u postupku privatizacija ( ukupno 87 preduzeća),
  2. Druga kategorija, preduzeća sa javnim pozivom u toku (ukupno 3 preduzeća) i
  3. Treća kategorija, preduzeća u postupku analize i pripreme javnog poziva (ukupno 84 preduzeća)

Privatizacija  je i dan danas veoma važna tema, ali o njoj se ne govori u onolikoj meri koja po svojoj važnosti treba da zaslužuje. U ovom tekstu daćemo jedan predlog ali pre toga treba konstatovati da bi uzimajući u obzir procenat neuspešnih privatizacija, trebalo u budućnosti javnosti predočiti strategiju za svako preduzeće. To bi bilo pošteno, i trebalo bi je nazvati kao povelju većinske volje jer bi u tom slučaju  značilo da najavljena privatizacija zadovoljava interese većine. Javno predočena strategija ili plan privatizacije bi imao jaču pravnu snagu nego Zakoni koji se danas donose u interesu koorporacija i krupnog kapitala.

Od svega ovde napisanog, mnogo je manje uspostavljeno i primenljivo u našoj državi. Ako bi gornji predlog definisali kao primerni cilj, bez prethodne jasno definisane ekonomske politike opet bi došli na početak. U bliskoj prošlosti imali smo pokušaj privatizacije telekomunikacionog operatera ”Telekom Srbije”, prodaju ”PKB” na tenderu očito nemeštenom kupcu. Privatizacija ”PKB-a” je upravo primer kako više nikada ne treba raditi. Da li nas slična situacija možda ponovo očekuje sa današnjim sektorom Elektroprivrede ili svim preostalim prirodnim bogatstvima?

Osnovno pitanje je kako korigovati i unaprediti proces privatizacije u uslo­vima slabih institucija. Mi imamo slabe institucije, a hoćemo privatizaciju. Tri su razloga zašto je privatizacija u potpunosti uništila našu privredu.

Prvi od njih leži u institucionalnom vakuumu, drugi u iscrpljenosti postojećeg modela privatizacije i treći u političkoj krizi. Kada je reč o institucionalnom vakumu, problem je zaista veoma složen. Prosto je neverovatno da se privatiza­cija uopšte i odvijala u situaciji kad imamo Zakon o privatizaciji, takav je kakav je, a nemamo Zakon o stečaju, Zakon o preduzeću i Zakon o restituciji.

Da li znamo šta privatizujemo? Da li privatizujemo zemljište, da li privati­zujemo vodu? Zamislite da sad dođe neka investicija po kojoj treba da se napravi fabrika na periferiji Beograda. Strani investitor uloži pare, a da li pritom država treba da mu pokloni zemlju na kojoj pravi fabriku?! To su vrlo krupne stvari i one su predstavljale značajno ograničenje za dosadašnju pri­vatizaciju, predstavljaće nažalost i za buduću. Ako to ne shvatimo, nemamo šanse da ostvarimo uspešnu privatizaciju, makar izmislili i najbolji model.

Dosadašnja uspešnost privatizacije često se meri brojem privatizovanih preduzeća, što je u potpunosti pogrešno. Međutim, kada se vrednost priva­tizovanih preduzeća uporedi sa vrednošću preduzeća (po završnim računi­ma), koje je trebalo privatizovati, proizlazi zaključak da smo imali potpuno pogrešne modele, da imamo najviše propalih privatizacija i jedan od njenih najvećih posledica, a to je optuštanje radnika i veliku stopu nezaposlenosti. Ako se uzme u obzir samo društvena svojina, vrednost privatizovanih pre­duzeća učestvuje sa velikim procentom.

Tu se postavlja sledeće logično pitanje: „Kako ćemo to uraditi, odnosno po kom modelu ćemo nastaviti dalje?“

Postojeći model ne samo da ne garantuje ubrzanje privatizacije, već ozbiljno preti da je sasvim zaustavi. Od 3.000 preduzeća koja su ostala, njih oko 900 može i trebalo bi da ostane u državnom vlasništvu. Desiće se usporen hod i desiće se ono što smo imali 1989. godine – spontanu privatizaciju. A svi znamo šta je to – esencija korupcije i kriminala. Drugim rečima, raspadanje društvene svojine, kriza, a upravo krupnim koracima koračamo ka tome!

Treba sada razmisliti. Prodaja kao model je nesporna, likvidacija takođe, ali i neke besplatne podele, vaučeri… Kad tad će to morati da se vrati. Podseti­mo i na to da vaučeri nisu baš svugde bili neefikasni. Svaka metoda ima svo­je prednosti, ali i nedostatke. Na primer, prodaja dovodi strateškog partne­ra, ali kod nje dolazi do zastoja u razvoju finansijskog tržišta. Stoga moramo napraviti kombinaciju metoda. Ovaj sadašnji metod moramo unaprediti u smislu da ostvarimo brzu privatizaciju, uz što manje mogućnosti za pojavu korupcije.