Danijela Ružičić | Blog – ekonomske teme

Ekonomska politika, analize, mišljenja i stavovi

Neo-kolonijalizam i mehanizmi kontrole (drugi deo)

Kao što su u prvom delu teksta objašnjene osnove funkcionisanja neo-kolonijalizma, Neo-kolonijalizam i mehanizmi kontrole jasno je predočeno da je to najopasniji oblik imperijalizma.  Srbija se danas nalazi u kandžama neo-kolonijalizma. Ne samo Srbija, već i ceo region.

U prošlosti, kada je bio aktuelan staromodni kolonijalizam, imperijalna vlast je donekle objašnjavala i opravdavala akcije koje je preduzimala u inostranstvu (na drugim teritorijama). U koloniji, oni koji su tada služili vladajućoj imperijalnoj vlasti mogli su uvek da računaju na njegovu zaštitu od bilo kakvih nasilnih poteza svojih protivnika. Sa savremenim neo-kolonijalizmom to nije slučaj. Iznad svega, neo-kolonijalizam, kao i kolonijalizam pre njega, odlaže suočavanje sa društvenim pitanjima i problemima, ali će kad tad morati da se suoče. Taj dan će vrlo brzo da se desi.

Neo-kolonijalizam, poput kolonijalizma, je pokušaj premeštanja društvenih sukoba kapitalističkih zemalja u siromašnje i nerazvijene zemlje sveta. Tako često danas možemo čuti kako da je Srbija u kandžama Nemačke ili u kandžama Rusije. To je potpuno pogrešno razmišljanje, Srbija je u kandžama neo-kolonijalizma iza kojeg stoje svetske sile (a to podrazumeva i EU i Rusiju bez opravdanja). Ono što je bitno za Srbiju jeste da neo-kolonijalizam polako postaje nesiguran i neće još dugo moći da izdrži kao trajna svetska politika. Kako ga treba okončati ne treba da brinemo mi u Srbiji, već je to problem koji bi trebalo da proučavaju oni koji su ga i stvorili, a to su svetske sile, jer će one osetiti pun uticaj krajnjeg neuspeha neo-kolonijalizma. Što se duže nastavlja ova agonija, to je sigurnije da će njegov kolaps uništiti ovakav društveni sistem kako je napravljen.

Ako se vratimo malo u prošlost i sagledamo problem sa kojim su se bogati narodi sveta suočili na kraju Drugog svetskog rata bio je nemogućnost povratka u predratnu situaciju u kojoj je postojao veliki jaz između nekoliko bogatih i mnogo siromašnih.

Bez obzira na to koja je politička stranka bila na vlasti, unutrašnji pritisci u bogatim zemljama sveta bili su takvi da nijedna posleratna kapitalistička zemlja ne bi mogla preživeti ukoliko ne postane „država blagostanja“. Ali to nije uspelo u svom krajnjem cilju, jer su predratne kapitalističke države bile interno organizovane tako da je većina profita od kolonijalne imovine našla svoj put u džepove kapitalističke klase, a ne u radničke. Stranke radničke klase su daleko od postizanja cilja koje su nameravale, a ponekad su težile da identifikuju svoje interese sa interesima kolonijalnih naroda, a imperijalističke sile našle su se u sukobu na dva fronta, kod kuće sa svojim radnicima i van granica zemlje snage kolonijalnog oslobođenja. Posleratni period inaugurisao je veoma različitu kolonijalnu politiku.

Neo-kolonijalizam se zasniva na principu razbijanja bivših velikih ujedinjenih teritorija u niz malih država koje nisu sposobne za samostalan razvoj i koje se moraju oslanjati na imperijalnu moć za odbranu, finansijsku pomoć, pa čak i na polju bezbednosti. Njihovi ekonomski i finansijski sistemi povezani su, kao u kolonijalnim danima. Na prvi pogled, shema bi imala mnoge prednosti za razvijene zemlje sveta. Svi profiti neo-kolonijalizma mogu biti osigurani ako, u bilo kojoj datoj oblasti, razumni deo država ima neo-kolonijalni sistem. Nije neophodno da svi imaju jedan.

Osim ako male države ne mogu kombinovati, one moraju biti primorane da prodaju svoje brendove i fabrike po cenama koje diktiraju razvijene zemlje i da kupuju njihove industrijske proizvode po cenama koje su one odredile. Zar nam to sve nije poznato? Sve dok neo-kolonijalizam može da spreči političke i ekonomske uslove za optimalan razvoj, zemlje u razvoju, da su pod neo-kolonijalističkom kontrolom ili ne, neće biti u stanju da stvore dovoljno veliko tržište da podrži industrijalizaciju. Na isti način će im nedostajati finansijska snaga da prisili razvijene zemlje da prihvate svoje primarne proizvode po razumnoj ceni.

Uvođenje neo-kolonijalizma povećava rivalstvo između velikih sila u Srbiji. Bez obzira na malo stvarne moći koju vlada neo-kolonijalne države može imati, ona mora imati, iz same činjenice svoje nominalne nezavisnosti, određeno područje manevra.

Možda neće moći da postoji bez neo-kolonijalnog upravnika, ali još uvek može da promeni upravnika. Idealna neo-kolonijalna država bila bi ona koja je bila u potpunosti podređena neo-kolonijalističkim interesima što i jeste slučaj sa nama. Dakle, u Srbiji nam nije potrebna promena neo-kolonijalnog upravnika već postojanje alternativnog sistema koji bi sam po sebi bio izazov neo-kolonijalnom režimu.

Neo-kolonijalizam je danas minsko polje oko vrata razvijenih zemalja koji ga praktikuju. Prethodno su razvijene sile mogle pobeći od kontradikcija neokolonijalizma zamjenjujući ga direktnim kolonijalizmom. Od neo-kolonijalizma ne mogu pobeći, uništiće ih.

Neo-kolonijalizam se nigde nije pokazalo uspešnim, ni u podizanju životnog standarda, niti u blo čemu u korist zemalja koje su joj se prepustile. Marks je predvideo da će rastući jaz između bogatstva vladajućih klasa i radnika koje zapošljava na kraju dovesti do fatalnog konflikta za kapitalizam u svakoj pojedinačnoj kapitalističkoj državi. Ovaj sukob između bogatih i siromašnih sada je prebačen na međunarodnu scenu, ali za dokaz o tome šta se priznaje da se događa, više nije potrebno konsultovati klasične marksističke pisce. Situacija se postavlja sa najvećom jasnoćom u vodećim organima kapitalističkog mišljenja.

Za ogromnu većinu čovečanstva najvažniji problem nije rat, troškovi života, niti porez. To je glad. Preko 1.500.000.000 ljudi, nešto kao dve trećine svetske populacije, živi u uslovima akutne gladi, definisane u smislu prepoznatljive bolesti ishrane. Ta glad je istovremeno i efekat i uzrok siromaštva, bede i bede u kojoj žive. Glad će srušiti neo-kolonijalizam širom sveta.

Manje razvijene zemlje nikada se neće razviti kroz dobru volju ili velikodušnost razvijenih svetskih sila. Ona se može razviti samo kroz borbu protiv spoljnih sila koje imaju interes da ga održe nerazvijenim.

Ukoliko imate dodatnih pitanja, sugestija i slično, zamoliću vas da ih ostavite u komentaru teksta.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Zabranjeno kopiranje!