Danijela Ružičić | Blog – ekonomske teme

Ekonomska politika, analize, mišljenja i stavovi

Neo-kolonijalizam i mehanizmi kontrole (prvi deo)

Danas ne postoji zvanična definicija pojma ‘’neo-kolonijalizam’’. U Srbiji se o neo-kolonijalizmu ne govori i retko piše, a iz nastavka teksta možemo zaključiti i zašto je to tako. Mnogi strani autori ovaj pojam definišu kao novi oblik kolonijalizma čiji je cilj dominacija i iskorišćavanje zemalja. O ekonomskom kolonijalizmu pisala sam u ovom članku, koji možete pročitati na ovom linku.

Neokolonijalizam je opstanak kolonijalnog sistema uprkos što su zemlje koje su žrtve najčešće suverene i koje postaju žrtve indirektnog, tj. suptilnijeg oblika dominacije političkim, ekonomskim, socijalnim i ostalim sredstvima. Suština neo-kolonijalizma je da je država u teoriji nezavisna i ima sve karasteristike suverene zemlje. U stvarnosti, njen ekonomski sistem i spoljna politika nametnuti su spolja. Međunarodne organizacije, kao što su UN (Ujedinjene nacije), Svetska banka, Međunarodni monterni fond, Svetska trgovinska organizacija, Organizacija severnoatlanskog saveza (NATO) su stvorene sa ciljem da se uspostavi novi oblik zavisnosti kroz integraciju zemalja u pomenutim organizacijama.

Mehanizmi kontrole

Mehanizmi neo-kolonijalne kontrole su indirektni i netransparentni i variraju od ekonomskih, finansijskih do vojnih i imaju za cilj stvaranje i održavanje političkih lidera i zvaničnika koji će raditi u interesu gore pomenutih međunarodnih organizacija. Neo-kolonijalne sile diktiraju cene roba i industrijskih proizvoda, obavezuju neo-kolonijalizovane zemlje da kupuju industrijske proizvode u zamenu za sirovine, određuju pravila o prevozu robe i kontroli kapitala. Dodatne ekonomske mere uključuju tehnološku dominaciju, primenu modela štednje, visoke kamatne stope, kontrolu bankarskog sistema i obavezu izvoza sirovina bez dodate vrednosti.

Da bi se zadržala kontrola nad zemljom, može se stvoriti valutna i carinska zona, kao i ekonomski sporazumi koji pogoduju neo-kolonijalnoj moći. Međunarodne organizacije kao što su Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija i MMF direktno su zaduženi za neo-kolonijalnu kontrolu sprovođenjem politike konstantnog duga, potpisivanje memoranduma i ugovara za povećanje zaduženosti putem kredita koje daju međunarodne organizacije.

Politička kontrola

Donošenje odluka neo-kolonijalizovanih zemalja ne sme ugroziti neokolonijalne institucije koje upravljaju prirodnim i ekonomskim resursima zemlje. Dakle, neokolonijalne sile imenuju svoje predstavnike u vlasti (odnosno instaliraju vazale i održavaju ih na vlasti), ali i u opoziciji. Druga sredstva uključuju finansiranje vlade, podržavanje političkih udara, usmeravanje donošenja politika, medijski mrak i korupciju. Neokolonijalizam se takođe može povezati sa pružanjem pomoći za očuvanje mira, vojnom intervencijom i rešavanjem sukoba (primer je bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine). Jedan autor smatra da neo-kolonijalne sile deluju u skladu sa svojim nacionalnim interesima i da je politička kontrola takođe povezana sa kulturnom kontrolom, koja ima nekoliko oblika. O tome neki drugi put!

Kontrola kroz zvaničnu razvojnu pomoć

Razvojna pomoć preko nevladinih organizacija, (USAID, NALED i sl.) koju pružaju međunarodne organizacije i neo-kolonijalne sile obavezuju zemlje da razmenjuju informacije o svim potezima vezanih za ekonomsku politiku. Države donatori primoravaju zemlje primalce da zaključe sporazume o ekonomskoj saradnji i odluče u koje projekte će se uložiti pomoć. Oni takođe utiču na unutrašnju monetarnu politiku tako što smanjuju i kontrolišu cene, nivoe novčane mase itd.

Okupacija i kontrola zemlje preko stranog kapitala

Većina ključnih donosilaca odluka u zemljama u razvoju i razvijenim zemljama, kao i međunarodne organizacije kao što je Svetska banka, imaju veoma pozitivno mišljenje o stranim direktnim investicijama (SDI). Da li je ovaj pogled na SDI previše ružičast?

Šta su to direktna strana ulaganja? Tehnički gledano, direktna strana ulaganja obično se definišu kao novac koji je uložila firma iz privatnog sektora izvan svoje matične zemlje, gde taj iznos premašuje deset posto vrednosti investicije u stranoj zemlji. Dakle, SDI je široka kategorija koja obuhvata strane podružnice većine multinacionalnih korporacija (MNC).

Ugovori o investicijama

Posle završetka Drugog svetskog rata, mnoge zemlje su odlučile da nadoknade svoje finansijske gubitke. Svet je počeo izgradnju univerzalnog režima ulaganja kroz pregovore o sporazumima o investicijama. Reč “ugovor” i “sporazum” često se koriste naizmenično, jer su oba dokumenta dokumenti koji obavezuju zainteresovane strane i koji su zaključeni na sopstvenu volju. Stoga se ugovori o investiranju nazivaju i međunarodni sporazumi o ulaganju); investicioni ugovori promovišu i štite investicije.

Ovi sporazumi su instrumenti međunarodnog prava po kojima se navodi:

1. Davanje uveravanja drugim državama u pogledu načina na koji će se njihova ulaganja i investitori tretirati na teritoriji drugih država;
2. Definisati procedure za rešavanje sporova u slučaju nepoštovanja garancija.

U osnovi postoje tri vrste ugovora o investiranju i oni su:
1. Bilateralni sporazumi o ulaganju; ovo su potpisale dve države, primer je Ukrajina-Danska 1992. godine

2. Sporazumi o slobodnoj trgovini potpisani od strane više od dve države, primeri uključuju Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA), Centralnoevropski sporazum o slobodnoj trgovini (CEFTA), itd. Srbija pored ovih ugovora, ima potpisane i sledeće sporazume (Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i država EFTA, Sporazum o poljoprivrednim proizodima Srbija – Švajcarska , Sporazum o poljoprivrednim proizvodima sa Norveškom, Sporazum o poljoprivrednim proizvodima sa Islandom…)

3. Komercijalni ugovori koji uključuju ulaganja i mogu biti potpisani od strane dve ili više država.
Većina ugovora o investiranju danas ima istu strategiju i svrhu. Oni se u osnovi fokusiraju na pružanje posebnih međunarodnih prava i pravnih lekova za stranog investitora “domaće države” kako bi zaštitili svoju investiciju u “državi domaćinu”.

Neka od ovih prava uključuju:
1. Nacionalni tretman za strane investitore za razliku od domaćih investitora;
2. Pošten i pravičan tretman koji je poznat i kao minimalni međunarodni standard tretmana. Ovo uključuje zaštitu očekivanja stranog investitora.

Navedena lista ni u kom slučaju nije iscrpna, ali se može reći da, kad god se zaključi ugovor o ulaganju, investitor ima pravo da se osloni na šemu prihvaćenu u ugovoru od strane države domaćina.

Danas u Srbiji ne postoji pristup nijednom ugovoru koji je potpisan sa stranim investitorom. To pokazuje samo koliko je korporativna moć jaka. Strani investitori teže manevarima oko domaćih zakona države domaćina, istovremeno radeći na regionalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou sa korporacijama koje predstavljaju. Ove korporacije nastoje da konstantno procenjuju i iskorišćavaju svaki politički prostor koji im je stavljen na raspolaganje u cilju proširenja njihovih granica.

Shodno tome, karakteristike neo-kolonijalizma pomenute u delovima teksta analiziraćemo u sledećom tekstu, sa akcentom ko investira u Srbiju, da li Srbija investira u strane investitore i koliko? Verovali ili ne, Srbija investira u ‘’strane investitore’’. Za tri godine, iz budžeta Srbije izdvojeno je tačno 158,758.886 evra (blizu 159 miliona evra) za 29 ‘’stranih investitora’’ i 20,767 radnih mesta. Ne verujete? Čitajte uskoro u novom tekstu.

Srdačan pozdrav,

Mr Danijela Ružičić

Korićena literatura za ovaj tekst:

  1. Schwarzenberger, Foreign Investments and International Law (1969)
  2. W. Salacuse, The Law of Investment Treaties, (OUP 2009)
  3. J. Osterhammel (tr), Colonialism: A Theoretical Overview (Markus Weiner Publishers 2005),

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

error: Zabranjeno kopiranje!